Specifična zanimanja sa aspekta procene rizika

Neka zanimanja su zaista specifična i procena rizika za te poslove u radnoj sredini iziskuju nestandardni pristup. Ja bih na ovom mestu naveo samo nekoliko takvih poslova a nameravam vremenom da napravim spisak takvih zanimanja, dakle, onih zanimanja (poslova) koja su specifična i iziskuju poseban nestandardan pristup proceni rizika na radnom mestu u radnoj okolini.

Recimo.

Profesori umetnosti u umetničkoj školi. Ovde su prisutne opasnosti vezane za kretanje materijala (vajar npr.), otrovne hemijske supstance (slikar), odgovornost za mlade ljude koje podučavaju, intelektualni napor, stres, ocenjivanje, nadmetanje samih sa sobom za svoje mesto u umetničkim krugovima, tržište...

Psihosocijalni savetnik. Ovde je prisutan transfer nevolje (ili negativizma) sa klijenta na savetnika koji potom on nosi kući ili postaje deo njegovog bića te ga iznutra "nagriza". Burnout ili izgaranje na poslu u pomagačkim zanimanjima odražava se na fizički, psihički i socijalni status pomagača te je njemu preko potreban pomagač.

Stražari, čuvari, radnici na poslovima obezebeđenja. Ovde je prisutna odgovornost u vrsti, načinu i silini odgovora na napad na objekte ili lica koji su predmet zaštite. Granice između prihvatljivoga i neprihvatljivoga su tanane, a odgovornost izuzetno velika. Teško je i zamisliti da u kriznoj situaciji i najpažljivije selektovani pojedinac može razlučiti granicu i da je ne pređe.

Zanimanja koja promovišu njenog nosioca u javnu ličnost. Javnoj ličnosti nije dozvoljeno ni ono što je dozvoljeno drugima jer mora da ima odgovornost za misiju koju ima u jednom društvu - da promoviše određene vrednosti ne "pričom" već stavovima i držanjem. Takođe i lišavanje privatnosti i privatnog života ma koliko se trudila ta osoba da ga zaštiti.

Zanimanje medicinskog radnika. Izlišno je i obrazlagati specifičnosti tog zanimanja sa aspekta bezbednosti i zdravlja na radu. Film Variola vera na najslikovitiji način odslikava odgovornost koju nose ljudi ovog zanimanja, a koja je moralna, ali i od bioloških štetnosti.

Slobodna zanimanja. Prepuštenost sebi, svojim znanjima i umenjima, ali i sreći, slučaju. Osećaj nepripadanja ni jednom krugu ljudi, instituciji, već samo sebi i nikom više zna da bude posebno frustrirajuća.

Priroda čoveka i bezbednost na radu

Bezbednost i zdravlje na radu je delatnost koja je multidisciplinarne i interdisciplinarne prirode i bavi se čovekom a u cilju njegove bezbednosti i zdravlja na radu. Da bi se time bavila ona mora da učita u sebe znanja iz biologije, hemije, medicine, tehnike, psihologije, sociologije pa i filosofije (antroplogije). Da, i filosofije jer filosofija nas uči da je čovek savršeno nesavršeno biće. Šta to znači? Prvo, da je čovek daleko ispred svih drugih bića zahvaljujući svome radu i upotrebi oruđa za rad, da je u stanju da pomera planine i stvara kišu kada je nema, a jednovremeno čovek je i biće koje ima ograničenu moć opažanja, obrade informacija, reagovanja čula na podražaje, čak daleko nesavršeniju konstituciju za mnoge fizičke aktivnosti nego što imaju životinje: gepard za trčanje, riba za plivanje, ptica za letenje...

Zamislimo sada jednu super organizovanu kancelariju koja je načinjena uz upotrebu najsavremenijih tehničkih i tehnoloških znanja. Odnosno, zamislimo kakvu kancelariju možemo napraviti ako su nam dostupna odgovarajuća sredstva. Apsolutno sterilna, apsolutno prilagođena svim mogućim i nemogućim zahtevima čoveka – kako bi se kazalo „svemirski brod“. I sada stavimo u nju jednu sekretaricu i pitajmo je da li je zadovoljnija no što je bila u svojoj nesavršenoj kancelariji koju niko nije projektovao sem što ju je ona sama uredila od onoga malo čime je raspolagala. I kakav odgovor očekujemo? „Savršeno, divno, fantastično“ ili „Šta je bre ovo!? Bljak.“ Verovali ili ne pre će biti ovaj drugi odgovor i izraz negodovanja, malo posle divljenja na „prvu loptu“. Zašto, pa naša sekretarica nije savršena i savršenost kancelarije je može da „vređa“, da je lišava svih onih tehnički nepotrebnih, a njoj iz nekih sasvim iracionalnih razloga veoma potrebnih rituala, pokreta, pomagala i sl. Radi se, naime, o potrebi, duboko ukorenjenoj potrebi svakog čoveka da sam uređuje svoj prostor i u njemu ostavi svoj pečat.

Sve prethodno rečeno ukazuje na neophodnost svakoga ko uređuje radno mesto i radni prostor da nikako ne radi sam ili samo sa svojim stručnim timom, već da uvek, baš uvek „uvuče“ u svoj posao i onoga ko će u tom prostoru i na tom radnom mestu da radi jer jedino je on merodavan da nam kaže da li smo mi kao stručnjaci uradili nešto kako treba ili ne, ma šta naša struka kazala. Konkretna osoba sa svim svojim bićem, znanjima, veštinama, umećima, osećanjima, navikama, ukusima, pogledom na svet, relacijama sa drugima će raditi u tom prostoru i treba uvažiti sve to, a ko je merodavniji od nje?

Ja nisam, a ne verujem da iko jeste.

Zapisnik o pregledu stanja bezbednosti i zdravlja na radu lica odgovornog za bezbednost i zdravlje na radu

Kako taj zapisnik treba da izgleda posebno tamo gde je eksterno lice odgovorno za bezbednost i zdravlje na radu? Prema mom viđenju stvari to bi trebalo da bude u obliku standardizovane ček liste koja pokriva sve, baš sve aspekte koji potpadaju pod bezbednost i zdravlje na radu i ništa ne ostavljaju za drugi put i uvek tako, svaki pregled treba da je istovetan prethodnom pregledu. Ček lista jednom kada se napravi  je stalna alatka kojom se služimo za ocenu sistema i predlog mera za eliminisanje opasnosti i štetnosti.

Zašto sam uveren da je to pravi put? Zato što je radna sredina (i radno mesto) jedan dinamičan sistem koji se stalno menja u vremenu te nešto što nije bilo aktuelno (sa aspekta BZNR) postaje aktuelno, nešto aktuelno prestaje to da bude i svi zapisnici redom bi trebali da dokumentuju tu dinamiku jer iz uočenih promena (i neuočenih finih pomeranja sistema iz jednog pravca u drugi) mogu se uočiti i nove opasnosti, štetnosti, odnosno pretnje po bezbednost i zdravlje zaposlenoga.

Naime, opasnost i štetnosti nisu uvek i najčešće nisu, evidentne i jasno uočljive već su skrivene. Da su vidljive bile bi lako predvidljive i njihovo otklanjanje ne bi tražilo posebne veštine i zanatsko umeće, a otkrivanje opasnosti i štetnosti jeste veština i zanatsko umeće te je izrada i primena alata priritetan zadatak za svakoga ko se ovim poslom želi da bavi.

Ergonomija i bezbednost i zdravlje na radu

Sve češće se koristi pojam ergonomija i po mom skromnom uverenju u sve pogrešnijem značenju. Najčešće i sve češće se koristi za oblikovanje miša, tastaure i eventualno neke kiber stolice, a ergonomija je samo na marginama to, a u suštini je mnogo više i mnogo šire. Cilj mi je da ovim tekstom samo započnem temu ergonomije i bezbednosti i zdravlja na radu.

Ergonomija je projektna disciplina koja se bavi sistemom „čovek-mašina-sredina“ kako bi ga učinila efiskasnijim, bezbednijim i udobnijim. Pod mašinom se misli na sve čime se čovek služi od olovke do pilotske kabine i zadatak je da se „mašine“ prilagode čovekovim bio-psiho-socijalnim karakteristikama i ograničenjima. Naime, čovek je „ograničeno“ biće i kako vi tehnologijom i tehnikom možete danas uraditi šta god vam je volja, onda je veoma bitno da NE URADITE SVE ŠTA MOŽETE već samo onoliko koliko je potrebno da čovekova ograničenja i nesavršenosti ne budu prepreka za normalno funkcionisanje sistema „čovek-mašina-sredina“.

Da pojasnim. Napravili su za vreme II rata Englezi izuzetan avion – po svim tehničkim perfomansama najsavremenije što je tadašnja tehnika mogla da napravi, a u odnosu na nemački avion tehničke perfomanse su po svim parametrima daleko ispred. Ali... U borbama taj savršeni engleski avion je padao kao muva pred „nesavršenim“ nemačkim avionom. O čemu je reč? Nemački avion je odgovarao u potpunosti čovekovim karakteristaikama pa i onoj da je čovek nesavršeno biće i time je taj avion bio efikasniji od engleskog aviona koji je prevazišao pilota i njegove mogućnosti pa je bivao manje efikasan i tako neupotrebljiv.

O ovome treba itekako voditi računa pri projektvanju bezbedne i zdrave radne sredine.

Opšte mere za rad sa računarom

Računar je postao najrasprostranjenije oruđe za rad. Nema kancelarije pa ni šalterskog radnog mesta gde nije instaliran računar. Ako još dodamo i sve one koji rade sa oruđima koja imaju video displej za pružanje informacija onda je problematika bezbednog i zdravog rada na računaru (terminalu, video displeju) veoma bitna za podizanje nivoa bezbednosti i zdravlja na radu uopšte.

Kod rada sa računarom bitno je prvo pregledati kako zaposleni sedi i u kom položaju mu je telo u odnosu na računar. Pravilan položaj je predstavljen na slici kojom počinje ovaj tekst. Tek kada zadovolji te uslove: da su ruke i noge u položaju lakata i kolena pod odgovarajućim uglom, da je udaljenost od monitora takva da ekran ne zamara oči, da je monitor postavljen u ravni očiju, da postoji mogućnost podešavanja stolice i monitora po visini i nagibu itd, itd (nije teško naći ta pravila na internetu), a onda sledi dalje pregled:

- pregled monitora i slike koju daje (da li su slova oštra i stabilna - da ne "igraju", da li je uopšte slika stabilna, da li se javlja refleksija koja ometa dobro praćenje slike na monitoru, pa čak i da li monitor "prekomerno" zrači...)

- pregled softvera koji se koristi i da li je adekvatan za posao koji se njime obavlja tj. da li je on ergonomski prilagođen korisniku o čemu do skora se uopšte nije vodilo računa, a u budućnosti će se najverovatnije sve više voditi računa jer udoban i bezbedan rad zavisi i od softverskih rešenja

-pregled, čak, i izbora fonta kojim će se služiti naa računaru (serifna ili sanserifna) jer i slova mogu da zamaraju ili da ne pružaju jasnu, nedvosmislenu informaciju

Sve rečeno spada u ergonomiju sistema "čovek-računar-sredina" koji bi trebalo još istraživati i stvoriti preporuke pri projektovanju za udoban, bezbedan i efikasan rad.

Generalno bi trebalo ostaviti svakom zaposlenom takve elemente sistema (i njihov međusobni odnos) da imaju maksimalni broj podesivih veličina kako bi njihovim podešavanjem i međusobnim odnosom zaposleni prilagodio sistem isključivo sebi i svojim specifičnim karakteristikama i potrebama posla (i zaposleni je deo sistema i to najvažniji). Teško da neke opšte mere mogu sve da pokriju i sve zadovolje.