Bezbednost i zdravlje na radu je delatnost koja je multidisciplinarne i interdisciplinarne prirode i bavi se čovekom a u cilju njegove bezbednosti i zdravlja na radu. Da bi se time bavila ona mora da učita u sebe znanja iz biologije, hemije, medicine, tehnike, psihologije, sociologije pa i filosofije (antroplogije). Da, i filosofije jer filosofija nas uči da je čovek savršeno nesavršeno biće. Šta to znači? Prvo, da je čovek daleko ispred svih drugih bića zahvaljujući svome radu i upotrebi oruđa za rad, da je u stanju da pomera planine i stvara kišu kada je nema, a jednovremeno čovek je i biće koje ima ograničenu moć opažanja, obrade informacija, reagovanja čula na podražaje, čak daleko nesavršeniju konstituciju za mnoge fizičke aktivnosti nego što imaju životinje: gepard za trčanje, riba za plivanje, ptica za letenje...
Zamislimo sada jednu super organizovanu kancelariju koja je načinjena uz upotrebu najsavremenijih tehničkih i tehnoloških znanja. Odnosno, zamislimo kakvu kancelariju možemo napraviti ako su nam dostupna odgovarajuća sredstva. Apsolutno sterilna, apsolutno prilagođena svim mogućim i nemogućim zahtevima čoveka – kako bi se kazalo „svemirski brod“. I sada stavimo u nju jednu sekretaricu i pitajmo je da li je zadovoljnija no što je bila u svojoj nesavršenoj kancelariji koju niko nije projektovao sem što ju je ona sama uredila od onoga malo čime je raspolagala. I kakav odgovor očekujemo? „Savršeno, divno, fantastično“ ili „Šta je bre ovo!? Bljak.“ Verovali ili ne pre će biti ovaj drugi odgovor i izraz negodovanja, malo posle divljenja na „prvu loptu“. Zašto, pa naša sekretarica nije savršena i savršenost kancelarije je može da „vređa“, da je lišava svih onih tehnički nepotrebnih, a njoj iz nekih sasvim iracionalnih razloga veoma potrebnih rituala, pokreta, pomagala i sl. Radi se, naime, o potrebi, duboko ukorenjenoj potrebi svakog čoveka da sam uređuje svoj prostor i u njemu ostavi svoj pečat.
Sve prethodno rečeno ukazuje na neophodnost svakoga ko uređuje radno mesto i radni prostor da nikako ne radi sam ili samo sa svojim stručnim timom, već da uvek, baš uvek „uvuče“ u svoj posao i onoga ko će u tom prostoru i na tom radnom mestu da radi jer jedino je on merodavan da nam kaže da li smo mi kao stručnjaci uradili nešto kako treba ili ne, ma šta naša struka kazala. Konkretna osoba sa svim svojim bićem, znanjima, veštinama, umećima, osećanjima, navikama, ukusima, pogledom na svet, relacijama sa drugima će raditi u tom prostoru i treba uvažiti sve to, a ko je merodavniji od nje?
Ja nisam, a ne verujem da iko jeste.
Нема коментара:
Постави коментар