Opšte mere bezbednosti na radu

• Na posao uvek dolazite odmorni i desetak minuta ranije da biste se pripremili za početak rada
• Nikako ne dolazite na posao ako ste pod uticajem alkohola, psihoaktivnih supstanci ili ako ste bolesni
• Pre početka rada pregledajte svoje radno mesto – da li ima na putevima kojima se krećete prepreka, da li su podovi bezbedni od klizanja, da li su električni uređaji ispravni, da li je propisana oprema na svom mestu i sl.
• Ukoliko radite za mašinama proverite da li su zaštitne naprave i uređaji propisno postavljeni i ispravni
• Ukoliko su za vaše radno mesto predviđena lična sredstva zaštite upotrebite ih za vreme rada
• Za sve neispravnosti i okolnosti za koje smatrate da mogu ugroziti vašu bezbednost i zdravlje na radu obavestite lice odgovorno za bezbednost i zdravlje na radu ili pretpostavljenog
• Poštujte sva uputstva koja su sačinjena za bezbedan rad na Vašem radnom mestu
• Organizujte svoje radno mesto tako da uvek znate gde vam se šta nalazi kako ne biste gubili vreme u traženju
• Za vreme odmora potrudite se da bude van radnog mesta i da tokom odmora prigodnim vežbama angažujete one grupe mišića koje su neaktivne tokom rada
• Vodite računa da svojim radom i ponašanjem ne ugrožavate bezbednost i zdravlje drugih zaposlenih
• Sa kolegama i pretpostavljenima trudite se da uspostavite korektnu komunikaciju koja ne bi bila potencijalni izvor konflikata na poslu
• Nakon završetka radnog vremena pospremite svoje radno mesto kako bi naredni radni dan započeli bez nepotrebne nervoze

Mere protiv stresa na radu

Upoznati zaposlene sa sadržajem pojma stres i manifestacijama stresa putem pamfleta, prigodne brošure ili predavanjem

Stres je nespecifična (istovrsna) reakcija čovekovog organizma na specifične (raznovrsne) prekomerne podražaja iz spoljašnje sredine. Prekomerni podražaji se nazivaju stresorima. Manifestuje se pojačanim lučenjem hormona nadbubrežne žlezde, ubrzanim radom srca, povećanim pritiskom, sužavanjem perifernih krvnih sudova, širenjem velikih krvnih sudova i dr. Zašto je nespecifična reakcija? – zato što organizam na različite stresore reaguje na isti način – odbrambenom reakcijom organizma koji se oseća ugroženim – reakcijom bekstva. Stresori mogu biti materijalni kao npr. prekomerna buka ili socijalni – loši međuljudski odnos – svađa sa kolegom, poslovnim partnerom i sl.  Kratkotrajan stres ne ostavlja neke negativne posledice koliko dugotrajan stres koji dovodi do čitavog niza tzv. psihosomatskih bolesti: visok krvni pritisak, čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, zakrečenje krvnih sudova srca i mozga i dr. – tzv. bolesti savremenog društva ili savremenog načina života (menadžerske bolesti). Neki poslovi su više stresni od drugih poslova. Uglavnom stresniji su poslovi gde je veća odgovornost prilikom donošenja odluka, prema drugim ljudima, gde je veća opasnost po bezbednost i zdravlje sebe ili drugih osoba i sl. Stresu su posebno izloženi rukovodioci i poslodavci.

 

Mere za smanjenje posledica stresa na poslu

Promovisanje (pisanim putem, predavanjima ili savetovanjem) uspostavljanja i održavanja dobrih međuljudskih odnosa među zaposlenima  zasnovanih na uzajamnom uvažavanju i poverenju. Dobrom organizacijom rada ravnomerna raspodela radnih obaveza  tokom radnog vremena i izbegavanje situacija „posao je trebao da bude gotov juče“. Planiranje pauza u toku rada i aktivnosti u vreme odmora koje su suprotne radnim aktivnostima tzv. aktivan odmor ili u slučaju smenskog rada pravilnim (optimalnim) rasporedom smena. Zdrava i redovna ishrana i upražnjavanje fizičkih aktivnosti. Organizovanje obroka u vreme rada u skladu sa savetima stručnjaka za ishranu i organizovanje rekreacije zaposlenih najmanje jednom nedeljno. Izbegavanje prekomernog konzumiranja kafe i alkohola. Prestanak pušenja. Dosledno pridržavanje propisa koji zabranjuje pušenje u radnim prostorijama Sprovođenje programa odvikavanja od pušenja za sve koji su zavisnici od nikotina. Redovan godišnji sistematski pregled kako bi se predupredile neke bolesti u najranijoj fazi nastajanja. Korišćenje godišnjeg odmora za obnavljanje fizičkih i intelektualnih snaga potrebnih za rad. Bavljenje hobijem koji osobi predstavlja zadovoljstvo i odmor. Stavaranje takvih uslova rada u radnoj sredini  u kojima se čovek oseća bezbedno i sigurno.

Pogon u "rukama" jednog "privrednika"

Tu skoro obišao sam jedan pogon jednog malog privrednika koji se bavi obradom metala. Čovek je tražio da dam svoje mišljenje šta treba da uradi da bi zadovoljio svoju zakonsku obavezu iz Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu jer očekuje inspektora rada.

Ulazim u pogon. Sve je užasno prljavo - kroz prozore koji su razbijeni i prolazi neka svetlost, a kroz čitave prozore nikakva jer su toliko prljavi. Sa leve i desne strane su poređane mašine a oko njih je otpad ostao posle rada od ko zna kog vremena i gomila natrpanih gotovih proizvoda bez ikakvog reda i plana. Na zidu zjape rupe razvodnih kutija i gole žice negde, a negde samo onako izlovane reda radi. Zaštitnici na brusilicama napravljeni od kartona i lepljeni širokom lepljivom trakom. U jednoj mašini koja očigledno nije u upotrebi stoje utrošene konzerve sardine i zgužvana novinska hartija. Pažnju su mi privukle i neke čudne naprave uz mašine - burad sa daskama i nekakvim starim masnim vojničkim SMB jaknama - jedva sam to prepoznao kao stolice na kojima radnici uz mašine mogu da sednu i odmore se ili da sedeći rade. Idemo dalje. Nailazim na sve strane na stare rukavice i druge "ostatke" HTZ opreme bačene po podu ili na mašinama - shvatajući da su još uvek u "upotrebi". Kutija za prvu pomoć - otvaram je i tamo jedan zavoj i zaštitne naočare na kutiji i ništa više! Pitam gde su PP aparati - nema ni jednoga. Nailazim na jednu užasno prljavu prostoriju i posle dužeg zagledanja shvatam da je to prostorija za odlaganje garderobe i radne odeće. Radnu odeću čine ostaci starih uniformi, a odeća sa kojom su došli na posao radnici je okačena o eksere i ručke prozora neviđeno prljavih. Nema stola ni stolica. Pitam za toalet. "Eno ga tamo iza - gde? - pa napolju to ćeš videti kada izađemo na stražnji izlaz". Kako sam baš želeo da vidim toalet za desetak radnika - najjasniji indikator brige o radnicima - vidim poljski WC sa vratima koja se naslanjaju jer su popustile šarke...

Ulazim u kancelariju poslodavca nešto veću od špajiza. Kažem mu da ovde treba početi sa ozbiljnim poslom od abecede BZNR - generalnog čišćenja pogona, obeležavanja ispravnih, neispravnih i mašina koje se ne koriste, komunikacionih puteva, postavljanja stola za obrokovanje i ormarića, nabavke radnih odela... E tu me "gazda" zasutavi i upita "Zašto da im kupim radna odela kada će ih oni koristiti i kući za svoje poslove?" Gledam ga i ne verujem svojim očima i ušima. "Gazda" je prevazišao i Čarlsa Dikensa a rođen je u vreme socijalizma i samoupravljanja. Ispred pogona je parkiran skupocen automobil koji vozi. Sjaji se metalik boja.

Kazao sam "gazdi" šta ga čeka i on je odustao od svoje namere da "humanizuje rad".

Da li će ga inspektori rada naterati? Ne znam, ali sumnjam jer je on uveren da je dobar privrednik.

Kancelarija - problematika bezbednosti i zdravlja na radu

Kancelarija je veoma često radno mesto u kome ljudi obavljajući svoje radne zadatke zarađuju za sebe novac. Laici se mogu da pitaju kakvih tu ima zdravstvenih i bezbednosnih izazova i često su skloni da kancelariju uopšte ne smatraju potencijalno opasnim mestom, ali...

Ako se puši u kancelariji gde radi više ljudi kancelarija je mesto koje ugrožava zdravlje i bezbednost nepušača. Možemo čak kazati i da ugrožava sve koji ne rade u toj kancelariji a koji dolaze u nju radi nekog posla ili kao klijenti. Dakle, treba najstrože zabraniti pušenje u kancelarijama.

Sledeće na šta treba obratiti pažnju u kancelariji sa aspekta BZNR jeste koliko ljudi radi u kancelariji, kako su raspoređeni njihovi radni stolovi i ormari i da li ima dovoljno prolaza pored nameštaja a da se osoba (radnik u kancelariji) koja kreće ne sudara sa ivicama stolova, policama, ormarima tj. da li su prolazi dovoljno široki za nesmetano kretanje kroz prostor.

Dalje, treba pogledati kako su električni i drugi kablovi smešteni u prostoru, da li su u odgovarajućim kanalicama uz zid ili su rasuti tako da se čovek može saplesti o njih i eventualno pasti.

Pregled podova od saplitanja i padova usled klizanaj da ne pominjemo.

Potrebno je analizirati sve izvore osvetljenja da li su dovoljno dobri za vrstu poslova koja se obavlja u kancelarijama (obično se traži dobra osvetljenost), zatim kakav je odnos izvora svetlosti i monitora i drugih displeja odnosno da li izvor svetla direktno baca svetlost na ekrane i na taj način onemogućava dobro očitavanje informacija.

Kada smo već kod računarske opreme kao najčešćih "mašina" sa kojima je kancelarijski radnik u kontaktu potrebno je ispitati odnos monitora i položaja tela operatora, visina radnog stola i stolice te da li su odnosi među tim elementima takvi da omogućuju udoban i efikasan rad.

Na kraju treba sagledati i sistem ventilacije i grejanja - da li je zagrevanje prostorija "čisto" i nije izvor dodatnih zagađenja prostorija, da li provetravanje prostorije nije dodatni faktor suviše brzog kretanja vazduha kroz prostor i da li se klima uređaji koriste na pravilan način i čiste pred početak svake sezone korišćenja.

Kada se sagledaju svi ovi aspekti na kancelarijskom radnom mestu onda se pristupa složenijem istraživanju organizacije rada u kancelariji, "količine" posla i vremenskih rokova za njihovo izvršenje te da li je socijalna klima u kancelariji gde je smešteno više zaposlenih takva da se niko ne oseća ugroženo.

Nakon celovitog ispitivanja kancelarije kao radnog mesta pristupa se korektivnim merama kako bi se rad učinio zdravijim i bezbednijim ili, ako je stanje veoma zapušteno ponovom ergonomskom projektovanju radnog mesta i prostora.

Problemi i mere za njihovo rešavanje sa aspekta bezbednosti i zdravlja na radu u kancelarijskom prostoru nisu nikakvi složeni problemi koji zahtevaju visoku specijalizaciju - dovoljan je zdrav razum i motivisanost da se radi u cilju unapređenaj bezbednosti i zdravlja na radu. A opet činjenica je da u praksi su nam kancelarijski prostori često zapušteni i nezdravi.

Ko je mober?

Mober osoba koja vrši mobing odnosno koja zlostavlja drugoga na poslu. To su po pravilu neostvareni i iskompleksirani ljudi koji svoje nedostatke kompenziraju tako što zlostavljaju svoje potčinjene. Na taj način, uživajući u patnji žrtve, sebe "ostvaruju" i "leče" svoje komplekse. Budući mober je pre nego što je to postao najčešće bio tih, povučen, marljiv i poslušan radnik koji je zazirao od drugih, a voleo je da uvek bude "za" i da se nikome ne zameri. Na takav način je, bar u našim društvenim okolnostima, dosta lako dospevao do položaja koji pruža izvesnu moć nad drugima i tada se tek ispoljava, često ranije neprepoznata priroda, goropada i zlostavljača. Tada je on nasilnik i osoba koja uživa dok zadaje bol drugima - svojim potčinjenima.

Moberi su proizvod društva koje nema filtere za promociju sposobnih i obrazovanih ljudi koji imaju snage, znanja i veština da vode ljude kako bi zajednički stvarali novu vrednost, takvi ljudi zaista nemaju vremena da kinje radi kinjenja i mrze da bi mrzeli, već ima filter koji promoviše poslušnike, ćutologe, poltrone, makijaveliste, polutane i kvazistručnjake koji su se uz pomoć partijskih ili rođačkih veza pretvorili u izuzetno vešte i sposobne parazite koji umesto da stvaraju razaraju i ono malo što imamo kao društvo.

Borba protiv mobinga i mobera jeste borba za zdravu radnu sredinu i zdravlje zaposlenih, ali i borba za pravedno društvo gde se promocija ljudi vrši "ni po babu ni po stričevima" (partijskoj knjižici) već po znanju i umeću. Jedan od načina borbe jeste i stalno upozoravanje na tu zloćudnu pojavu u društvu ne bi li se podigla svest i osetljivost ljudi na nju. Zato ovo i napisah.

U interesu bezbednosti i zdravlja na radu neophodna je edukacija svih zaposlenih o prirodi mobinga i kako prepoznati mobera.

Akt o proceni rizika - moderna resavska škola

Akt o proceni rizika jeste dokument kojim svaki poslodavac dokazuje da se bavio problemom bezbednosti i zdravlja svojih zaposlenih i da je, odnosno, da će učiniti sve što je u njegovoj moći da zaposleni uživaju punu zaštitu svoga integriteta na svojim radnim mestima. Tako bi bar trebalo da bude.

U praksi stvari stoje drugačije. Pregledao sam desetine Akata o proceni rizika i došao do zaključka da svi maltene do jednoga promašuju temu i da su samo puka forma kojom se zadovoljava zakonska obaveza da se Akt poseduje, a da suštinski ništa ne donose zaposlenima da bi bili zaista bezbedniji na radnim mestima. Ne bih da generalizujem, ali većina je zaista takva. Razlika između Akata je više kozmetičke prirode, odnosno veštine lica koje ga je rada da manje ili više atraktivno upakuje istu "priču" o opasnostima i štetnostima te merama (tu je tek formalizam na delu) kojima se uklanjaju opasnosti ili štetnosti, odnosno svode na najmanju moguću meru.

Mišljenja sam da ovaj formalizam i izrada Akata prepisivanjem drugoga jeste rezultat preteranog normativizma jer Pravilnik o proceni rizika maltene reguliše sve korake u njegovoj izradi i potrebno je samo u jednu unapred definisanu šemu ubaciti konkretne podatke koji se dobijaju pukim prepisivanjem iz dokumenata poslodavca i drugog Akta koji se već bavio istom delatnošću. Takođe, značajnu ulogu u ovakvoj praksi u izradi Akata imaju i inspektori rada koji insistiraju na zadovoljavanju forme koju je Pravilnik propisao jer oni uglavnom, ovo je provereno, i nisu položili stručni ispit za lice odgovorno za bezbednost i zdravlje na radu niti su u životu izradili bar jedan Akt i time se potvrdili da znaju bolje od onih koji izrađuju Akte da bi uopšte imali pravo da o njihovom radu sude te se zadržavaju na pukom formalizmu. 

Mešetari u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu su shvatili da se Akt može lepo da štancuje uz kopy - paste funkcije i još kako da zadovolje sujetu inspektora i posao može da cveta. Kako je po radnom mestu cena Akta 4000 do 6000 dinara a svi poslodavci ga moraju imati eto lepog biznisa koji traži jedan računar i štampač te malo više papira te samo "lupaj" i "pakuj" u što šarenije pakovanje kako bi zamazao oči i poslodavcu i inspekciji. Još ako je osoba koja radi Akt bila nekada inspektor pa ima veze sa inspekcijom "nema promašaja" u Aktu, a u životu ko te pita - važno je da se izbegnu drakonske kazne koje su propisane ako poslodavac nema Akt. 

Da se razumemo, nisam ja protivnik izrade Akta o proceni rizika, ali sa manje normativizma i više kreativnosti onoga ko ga radi da bi se suštinski unapredila prvo svest poslodavca i zaposlenih o potrebi bavljenja bezbednošću i zdravljem na radu, a drugo stvarno stanje bezbednosti i zdravlja na radu na konkretnim radnim mestima. Iz tih razloga skloniji sam metodama koje kvalitativno pristupaju proceni rizika, a ne kvantitativno jer se kroz te metode kao što je npr. Kini metoda lakše upada u formalizam i "puku" igru brojki koje ništa ne znače.

Dosada na poslu - "Kada će kraj radnog vremena?"

Dosada na poslu nije retkost, naprotiv,mnogi zaposleni se žale da im je na poslu dosadno i da nikako ne mogu da dočekaju kraj radnog vremena. Dosada na poslu je kao bolest - čoveka može da odvede pravo u depresiju.

Kada je dosadno na poslu?

• Kada nemamo šta da radimo,
• kada radimo poslove koji su daleko ispod naših saznajnih i intelektualnih kapaciteta i 
• kada su radni zadaci jednolični - monotoni. 

Kako se boriti protiv dosade na poslu?

Kada nemamo šta da radimo može samo da znači da organizacija rada nije dobro urađena te nije loše da razmislite o drugačijoj organizaciji rada gde biste bili uposleniji, gde vam ne bi bilo dosadno i gde bi vaš doprinos firmi bio vidljiv što je osnov i za vaše bolje nagrađivanje i eventualno napredovanje (sekundarna dobit u ovom slučaju). Naravo to učinite u dogovoru sa svojim pretpostavljenim. Ako tražite proširenje svojih radnih zadataka trudite se da ti poslovi budu drugačije prirode od poslova koje uobičajeno obavljate jer ćete time da radno vreme učinite dinamičnijim i time manje dosadnim. 

Ako su poslovi koje obavljate ispod vaših obrazovnih i intelektualnih kapaciteta nije loše da pokažete svojim pretpostavljenima šta umete i možete da radite i kako bi mogli da budete korisniji za firmu u kojoj radite. Nemojte samo da u tom slučaju pokažete nestrpljenje pa da očekujete odmah i bolje postavljenje ili veću platu- za početak se zadovoljite da će posao koji zahteva veće angažovanje a kome ste dorasli da vas učini srećnijim jer vam neće na poslu biti dosadno.

Ako su vaši radni zadaci jednolični ili monotoni možete menjanjem ritma rada, kratkim, a čestim odmorima kada se odmarate onim aktivnostima koje su suprotne po svojoj prirodi aktivnostima tokom rada da razbijete jednoličnost - monotonost rada.

Ono što je važno jeste da se izborimo sa dosadom na poslu jer dosada je bolest. Nije važno uvek imati materijalnu korist od alternative dosadnom radu jer brz protok vremena koje provedemo na radu ostavlja nas svežim i odmornim za one aktivnosti koje nas čine srećnijim po isteku vremena rada - našem slobodnom vremenu. Naravno, bilo bi najbolje kada bismo uživali na poslu koji bi bio uzbudljiv, izazovan i inspirativan. Na žalost malo ljudi ima tu privilegiju da radi posao koji voli već im ostaje vreme van rada za tako što, a posao služi za puko obezbeđivanje egzistencije. Opet, to ne mora da znači i "umiranje od dosade". Borba protiv dosade na radu jeste borba za naše zdravlje na radu.

Da li ste na poslu izloženi stresu?

Koga god, počevši od sebe, sam pitao kazao je da jeste i to ne malo. Na pitanje šta njegov posao čini stresnim dobijamo najrazličitije odgovore: loši međuljudski odnosi, dosada - monotonija, velika odgovornost, neizvesnost ishoda poslovnih odluka, nesigurnost posla, velika buka, neprijatna isparenja, niska bezbednost itd, itd... Ako je sve ovo stres pa šta je onda zaista stres? To je reakcija čoveka na nešto iz okruženja što ga "pritiska" podižući mu krvi pritisak, ubrzava rad srca, uznemirava, prekomerno ljuti, ne dozvoljava da se odmori, opusti, da uživa u životu i rezultatima svoga rada. Stres samo po sebi nije ništa posebno iz okruženja ili jeste sve iz okruženja ali samo ako se "udruži" sa našim subjektivnim doživljajem da je to nešto iz sredine za nas neprihvatljivo. I tako dolazimo do definicije stresora kao faktora iz okruženja kojima mi pridajemo značaj nečega što nam je neprihvatljivo.

Ovako definisanje stresa (stresora) ima smisla za unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu jer nam sugeriše da borba protiv stresa jeste sveobuhvatno humaniziranje rada, oblikovanje radnog okruženja uz maksimalno saučestvovanje onoga ko će u tom okruženju da radi kako bi promene prihvatio kao svoje i time ih doživljavao kao nešto pozitivno. Naime, zalud mi napravili fantastično okruženje (poput svemirske stanice) ako ga onaj ko će da radi u njemu doživljava kao sterilno, bezlično, njemu lično neprimereno ili čak ugrožavajuće iz opet nekih njemu iracionalnih razloga. Ne zaboravimo da čovek nije samo racionalno biće.

Dakle, borba protiv stresa polazi od dizajniranja međuljudskih odnosa, tzv. socijalne klime na poslu, kulture rada, načina odlučivanja pa sve do higijensko tehničkih mera bezbednosti i zdravlja na radu. Rešavanje samo jednog aspekta a zanemarivanje drugoga znači neprihvatljivu fragmentizaciju sveta rada. Tako da u borbi za viši nivo bezbednosti i zdravlja na radu ima mesta za delatnike struka od tehnike do psihologije, sociologije, umetnosti i filosofije. Svako uprošćavanje vodi "promašenoj temi".

Kultura bezbednosti i zdravlja na radu

Pre svega u svakom društvu stoji kultura. U borbi protiv opšte nekulture u Srbiji je korišćena i parola "nije teško biti fin" a u našem slučaju to bi moglo biti "nije teško biti bezbedan na radu". A po svoj prilici je u praksi to mnogo teško. Npr. kao lice odgovorno za bezbednost i zdravlje na radu najveći problem imam da poslodavce i zaposlene ubedim (samo su u tome izgleda na istoj strani) da se ponašaju bezbedno na radu i koriste predviđenu opremu i procedure za bezbedan i zdrav rad. Ma kakvi, poslodavci se boje "troška", a zaposleni da ne budu "smešni" jer brinu za svoje zdravlje ko "kakve babe" (što mi jedom prilikom "objasniše"). I sve je tako dok se ne desi neka nesreća - povreda na radu - tada jedni prebacuju krivicu na druge i svi su nevini prvi da ne plate velike kazne za ignorisanje bezbednosti i zdravlja na radu, a drugi da bi naplatili velike odštete zbog pretrpljene povrede. Dok licu odgovornom za bezbednost i zdravlje na radu preostaje samo da nastavi misiju promovisanja kulture bezbednog i zdravog rada od najelementarnijih stvari kao što su da je "crno crno a belo je belo" shvatajući da se najteže menja svest ljudi ma koliko se ono što im treba "privesti svesti" direktno u njihovom sopstvenom interesu.

Mobing i društveni ambijent

Kada se govori o mobingu – zlostavljanju na poslu neophodno je obratiti pažnju na izvore te pojave u društvenim okolnostima. Uprošćeno govoreći imamo dva društvena sistema: kapitalistički i bivši socijalistički (društvo u tranziciji). Problem mobinga u kapitalističkom sistemu je daleko manji nego u bivšem socijalističkom zato što „surovi“ kapitalista želi da radi i zaradi te mu nije da troši energiju na maltretiranje zaposlenih jer je to gubitak novca. U socijalističkom društvenom ambijentu poslodavac takođe nije imao interesa da maltretira bilo koga jer su svi u istoj partiji i moć je nekako egalite raspodeljena te ko bi gore sada je dole i obrnuto te je najbolje ne zaletati se dok je politička elita stajala daleko iznad sveta rada.

Najidealniji ambijent za mobing je društvo u tranziciji gde je na površinu isplivala bulumenta kvazipreduzetnika, kvaziposlodavaca, kvazistručnjaka i najrazličitijih kvazi kreatura koje love u mutnome i koji su isplivali zbog svoje specifične (zna se čega) specifične težine. E tu se uvek mogu naći „kapitalisti“ kojima nije u interesu profit koliko da potvrde svoju volju za moć, altruisti za "sebe i samo sebe", licemeri bez obraza (čak ni kao đon), primitivaca koji su se nabrzinu u mraku presvukli iz robijaškog odela u firmiranu talijansku garderobu, "praziluk gazda", političkih poslušnika i drugih karikatura i kreatura koji jesu gramzivi za novcem, ali (čak i više) i za moći nad drugima radi moći, tek da sami sebi potvrde da su neko i nešto, a u suštini su niko i ništa. I to "niko i ništa" je generator fantastične kreativnosti u maltretiranju svojih radnika, uposlenika.

U takvom društvenom ambijentu moguć je mobing, fizičko i duševno silovanje zaposlenih, gde može čovek ni kriv ni dužan (ali nesrećno zaposlen) da „zaradi“ pored bedne plate još i duševnu bolest pa i iznenadnu smrt usled infarkta srca ili moždanog udara, alkoholizam, narkomaniju, raspad porodice i besmisao sopstvenog postojanja.

Prvi post

Ne znam čemu služe tačno blogovi. Da li kada pišem blog pišem sebe radi ili nekoga ko će eventualno nekim slučajem natrčati na njega i pročitati te na taj način se upoznati sa nečim što sam ja napisao. Upoznaće se najverovatnije pročitavši dve tri rečenice i od tih slučajnih čitalaca možda će se ipak jedan dva izdvojiti koji će uložiti napor da pročitaju sve i verovatno će nastaviti dalje da lutaju blogosferom zaboravivši na napisano istog trenutka. I čemu onda sve to?

Dobro, znam da postoje izuzetni blogeri koji imaju stotine, hiljade čitalaca koji jedva čekaju da se pojavi novi tekst na blogu da bi ga pročitali. Ali to su izuzeci, a mi ostali, mali i smrtni da li uopšte da se laćamo tog posla ili da samo čitamo tih nekoliko blogova koji su izuzeci?

Ne znam. Nisam pametan i zato ću početi da pišem blog pa da vidim na sebi ima li to smisla ili ne.

Onako laički razmišljam trebalo bi da imam temu koju ću da „guram“ kroz blog i neki jasno određen cilj, zadatak – misiju te tako privukao oko bloga istomišljenike te zajednički da nešto sačinimo hvale vredno. To mi je pretpostavka prva, a i logično je da to bude nešto čime se strasno zanimam ili mi je profesija.

Iz prethodno rečenih razloga saopštavam (stvarno kome ja to saopštavam?) ovaj blog će biti posvećen bezbednosti i zdravlju na radu i to posebno onim psihosocijalnim aspektima problematike rada i bezbednosti na radu koji su najmanje do sada bili razmatrani, a vremenom postaju sve aktuelniji nego klasični HTZ pristup. Na primer, stres na poslu, međuljudski odnosi, mobing... Naime, svi se mi susrećemo na poslu sa problemima psihosocijalne prirode ali kako povrede duše nisu tako vidljive mi se neprestano u bezbednosti i zdravlju na radu vraćamo klasičnim fizičkim povredama i profesionalnim bolestima koje su lako vidljive. A šta je sa našim dušama koje takođe mogu biti povređene pa i da obole ako radimo u neprijateljskom, nemarnom i surovom okruženju na svojim radnim mestima?

Ovim postom sam odredio svoje ambicije koje imam otvaranjem ovoga bloga i sada preostaje da pišem tekstove, ali voleo bih da komentara bude koliko ako ne i više nego mojih tekstova jer mislim da je tema široka, ali i za dovoljno ljudi zanimljiva.