Akt o proceni rizika jeste dokument kojim svaki poslodavac dokazuje da se bavio problemom bezbednosti i zdravlja svojih zaposlenih i da je, odnosno, da će učiniti sve što je u njegovoj moći da zaposleni uživaju punu zaštitu svoga integriteta na svojim radnim mestima. Tako bi bar trebalo da bude.
U praksi stvari stoje drugačije. Pregledao sam desetine Akata o proceni rizika i došao do zaključka da svi maltene do jednoga promašuju temu i da su samo puka forma kojom se zadovoljava zakonska obaveza da se Akt poseduje, a da suštinski ništa ne donose zaposlenima da bi bili zaista bezbedniji na radnim mestima. Ne bih da generalizujem, ali većina je zaista takva. Razlika između Akata je više kozmetičke prirode, odnosno veštine lica koje ga je rada da manje ili više atraktivno upakuje istu "priču" o opasnostima i štetnostima te merama (tu je tek formalizam na delu) kojima se uklanjaju opasnosti ili štetnosti, odnosno svode na najmanju moguću meru.
Mišljenja sam da ovaj formalizam i izrada Akata prepisivanjem drugoga jeste rezultat preteranog normativizma jer Pravilnik o proceni rizika maltene reguliše sve korake u njegovoj izradi i potrebno je samo u jednu unapred definisanu šemu ubaciti konkretne podatke koji se dobijaju pukim prepisivanjem iz dokumenata poslodavca i drugog Akta koji se već bavio istom delatnošću. Takođe, značajnu ulogu u ovakvoj praksi u izradi Akata imaju i inspektori rada koji insistiraju na zadovoljavanju forme koju je Pravilnik propisao jer oni uglavnom, ovo je provereno, i nisu položili stručni ispit za lice odgovorno za bezbednost i zdravlje na radu niti su u životu izradili bar jedan Akt i time se potvrdili da znaju bolje od onih koji izrađuju Akte da bi uopšte imali pravo da o njihovom radu sude te se zadržavaju na pukom formalizmu.
Mešetari u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu su shvatili da se Akt može lepo da štancuje uz kopy - paste funkcije i još kako da zadovolje sujetu inspektora i posao može da cveta. Kako je po radnom mestu cena Akta 4000 do 6000 dinara a svi poslodavci ga moraju imati eto lepog biznisa koji traži jedan računar i štampač te malo više papira te samo "lupaj" i "pakuj" u što šarenije pakovanje kako bi zamazao oči i poslodavcu i inspekciji. Još ako je osoba koja radi Akt bila nekada inspektor pa ima veze sa inspekcijom "nema promašaja" u Aktu, a u životu ko te pita - važno je da se izbegnu drakonske kazne koje su propisane ako poslodavac nema Akt.
Da se razumemo, nisam ja protivnik izrade Akta o proceni rizika, ali sa manje normativizma i više kreativnosti onoga ko ga radi da bi se suštinski unapredila prvo svest poslodavca i zaposlenih o potrebi bavljenja bezbednošću i zdravljem na radu, a drugo stvarno stanje bezbednosti i zdravlja na radu na konkretnim radnim mestima. Iz tih razloga skloniji sam metodama koje kvalitativno pristupaju proceni rizika, a ne kvantitativno jer se kroz te metode kao što je npr. Kini metoda lakše upada u formalizam i "puku" igru brojki koje ništa ne znače.
Нема коментара:
Постави коментар