Kada se govori o mobingu – zlostavljanju na poslu neophodno je obratiti pažnju na izvore te pojave u društvenim okolnostima. Uprošćeno govoreći imamo dva društvena sistema: kapitalistički i bivši socijalistički (društvo u tranziciji). Problem mobinga u kapitalističkom sistemu je daleko manji nego u bivšem socijalističkom zato što „surovi“ kapitalista želi da radi i zaradi te mu nije da troši energiju na maltretiranje zaposlenih jer je to gubitak novca. U socijalističkom društvenom ambijentu poslodavac takođe nije imao interesa da maltretira bilo koga jer su svi u istoj partiji i moć je nekako egalite raspodeljena te ko bi gore sada je dole i obrnuto te je najbolje ne zaletati se dok je politička elita stajala daleko iznad sveta rada.
Najidealniji ambijent za mobing je društvo u tranziciji gde je na površinu isplivala bulumenta kvazipreduzetnika, kvaziposlodavaca, kvazistručnjaka i najrazličitijih kvazi kreatura koje love u mutnome i koji su isplivali zbog svoje specifične (zna se čega) specifične težine. E tu se uvek mogu naći „kapitalisti“ kojima nije u interesu profit koliko da potvrde svoju volju za moć, altruisti za "sebe i samo sebe", licemeri bez obraza (čak ni kao đon), primitivaca koji su se nabrzinu u mraku presvukli iz robijaškog odela u firmiranu talijansku garderobu, "praziluk gazda", političkih poslušnika i drugih karikatura i kreatura koji jesu gramzivi za novcem, ali (čak i više) i za moći nad drugima radi moći, tek da sami sebi potvrde da su neko i nešto, a u suštini su niko i ništa. I to "niko i ništa" je generator fantastične kreativnosti u maltretiranju svojih radnika, uposlenika.
U takvom društvenom ambijentu moguć je mobing, fizičko i duševno silovanje zaposlenih, gde može čovek ni kriv ni dužan (ali nesrećno zaposlen) da „zaradi“ pored bedne plate još i duševnu bolest pa i iznenadnu smrt usled infarkta srca ili moždanog udara, alkoholizam, narkomaniju, raspad porodice i besmisao sopstvenog postojanja.
Нема коментара:
Постави коментар